„Sebičnost nije kada neko živi onako kako želi da živi, već je sebičnost kada neko drugome nalaže kako treba da živi“.
Irski pisac i „gay mučenik“ Oskar Vajld
Živimo u vremenu dramatičnih promena i tehničkih inovacija. Nikada ranije u istoriji za tako kratko vreme nije zabeležen tako galopirajući, naročito tehničko-tehnološki napredak. Današnjim generacijama život je nezamisliv bez mobilnog telefona, čiji modeli zastarevaju za pola godine, laptopa, interneta i drugih tehničkih dostignuća, koja su pre samo nekoliko decenija bila deo romana i filmova naučne fantastike. Za neke nove klince upoznavanje preko globalne internet mreže postalo je pravilo, pre nego izuzetak.
Novosadski radio 021 nedavno je sproveo istraživanje o tome kako se pripadnici gay populacije muvaju i upoznaju u vojvođanskom glavnom gradu. Iskustva koja su se čula u odgovorima bila su različita.
"Pa znaš kako, to sve prvo krene muvanjem na internetu, preko Fejsbuka. I onda se nastavi na mestima kao što je ovo. Novi Sad je prepun frendli mesta u kojima možeš da upoznaš ljude. Ja sam doživeo čak i da mi na strejt mestu muškarac pošalje piće, tako da nije nikakva frka. Štaviše, mislim da su u Novom Sadu gej muškarci mnogo opušteniji , nego strejt muškarci." – kaže dvadesetogodišnji David.
Dvadesetosmogodišnji Marko ukazuje na jedan drugi problem : "To je inače problem i gej i strejt ljudima. U Novom Sadu naročito. Svi se uglavnom gledaju i gledaju godinama i to je to. I onda kad se priđe, to je: "Izvini. žao mi je. Gledali smo se tri godine, ali to nije to". Idemo još tri godine neko drugo gledanje."
"Muvanje u gradu je totalan šit. Ne smeš biti ni lepa, ni lep, ni pametan, ni pametna, jer će te se ljudi uplašiti i u svakom slučaju, niko ti neće prići. U Novom Sadu, što se tiče gej tipova, muvanju se ne možeš nadati ukoliko si samosvestan, ako dobro izgledaš, ako znaš da sastaviš više od dve rečenice, jer se ostali tipovi u tom svetu pred takvim osobinama osećaju ugroženo i to je to." – reči su osamnaestogodišnjeg Borne.
Gay populacija uvek je imala svoje načine za upoznavanje i druženje. Svako vreme diktiralo je svoja pravila i načine ponašanja. U vreme kada nisu postojali ni gay kafići, ni klubovi , novosadska gay scena i homoseksualci družili su se po parkovima i u javnim toaletima. Kruzing, kako se naziva ova vrsta druženja , deo je gej tradicije svuda u svetu, pa i kod nas. Uprkos mnogim promenama, ova tradicija i dalje živi. U Novom Sadu još se prepričavaju doživljaji „Ajkule“, lika koji je zaslužan što je i danas ovaj „sport“ ostao u životu. '' Ajkula '' je dobio nadimak po specifičnom nosu, nalik ajkulinom, a o njegovim živopisnim doživljajima, nekom drugom prilikom.
Novosadska gay scena uvek imala je svoj specifičan žargon vezan za ovakva upoznavanja. Tako su parkovi nosili imena različitih fakulteta. Na primer , „Žurka na Poljoprivrednom fakultetu“ značila je dobru zabavu u Dunavskom parku. Park pored autobuske stanice bio je „Saobraćajni fakultet“, verovatno najprometnije gay mesto sa 24-ro časovnom „radnim vremenom“. Tu su se susretali ljudi različitih generacija iz različitih delova Vojvodine, ali i cele Jugoslavije,koje je put nanosio kroz Novi Sad. Autobuska stanica bila je nezaobilazno mesto, u njenom toaletu odmeravali su se muški ponosi i padao je sex na brzaka, s nogu. Pojava koje se mnogi iz nepoznatih razloga stide, ali koja je opstala i do danas. Tu su se sklapala i gay poznanstva, ali padala i prva gay neprijateljstva.
Leto je bilo najomiljenije godišnje doba gay populacije, jer je pružalo savršene prilike za sex pod vedrim nebom i upoznavanja pod žarkim suncem, koje raspaljuje i krv i maštu. Kamenjar je bio, a i danas je omiljeno gay sastajalište, gde ste mogli upoznati i na brzinu uživati u „grehu“. Nisu samo parkovi imali svoja žargonska imena. Karakterističnih pseudonima i nadimaka nisu bili pošteđeni ni gej likovi u međusobnoj komunikaciji. Imena su se dobijali po nekoj specifičnoj osobini, ili uglavnom seksualnoj navici. Na primer, starije generacija pamte Zuzu Alamaši, lika koji je u park dolazio posle klizanja, ili pak Anđelku Govedarević ,koja je uz pritupu facu imali i veliki ponos u svojim pantalonama. Neki su svoja umetnička, konspirativna imena dobijali po zanimanjima kojima su se bavili, poput Lotike, radnika u Lotou, itd. Tradicija davanja gay imena opstala je i do danas, ali sa mnogo zlobnijom konotacijom poput – Hodajući sifilis, Kurcožderka, Danče sponzorče, Dajkača, itd.
Homoseksualci tog vremena bili su svojevrsna avangarda sa svojim specifičnim načinom života i ukusom za modu i kulturna dešavanja. Oni su se sretali po pozorištima, baletskim i operskim predstavama, slušali klasiku i tako se izdvajali iz mase „strejtaša seljobera“. Bilo je to vreme dok Fahreta Jahić još uvek nije bila poznata kao Lepa Brena i dok je goste novosadskog hotela „Park“ zabavljala pevajući evergreen. Slušali su se šlageri, Klaus Nomi , Van der Graaf Generator, Peter Hammil , Genessise , Peter Gabriel , Fredy Mercuri , Yessovce ....Brain Storming, Jimmy Sommervila, Boy Georg , Georg Michael , M. Jacksona, Abba. Kućna okupljanja bila su retka, ali razuzdana. Žurke su bile luckaste i kičaste, često erotizovane i fetišizirane. U poređenju sa današnjim vremenom,to je zaista imalo jedan suštinski drugačiji kvalitet - Silikonske grudi i kratka pamet nisu bile „kulturni“ prestiž i obrazac ponašanja među gay populacijom. Današnje generacije na gay okupljanjima uglavnom sve svode na tračarenje i ogovaranja. Obično se ogovara ko je kako obučen, kako igra, ko je s kim bio, ko kakav krije, da li je aktivan ili pasivan itd. Deo odgovornosti za ovakvo duhovno siromaštvo je sigurno i na materijalnom siromaštvu, koje decenijama potresa celu populaciju, u tom smislu i domaća gay populacija deli sudbinu naroda kojem pripada.
Starije gay generacije pamte žurke i u Budimpešti i Segedinu, gde su gay Novosađani tradicionalno dočekivali Novu godinu. A omiljena zabava su bili, a i danas ostali, odlasci u javna kupatila i banje, gej raj za odmeravanje, upoznavanje i sex. Naravno, nije sve bilo bezbrižno. Među gay populacijom bilo je i policajaca, ali i policijskih doušnika. Bilo je tu i većih zverki i svi su oni doprineli da služba bezbednosti ima iscrpan dosije o svim homoseksualcima u Novom Sadu. Tako je 1987. godine ,posle jednog ubistva u glavnom gradu Vojvodine, napravljena do tada najveća racija ikad. Policija u roku od dve nedelje saslušala gotovo 2000 novosadskih homoseksualaca. Saslušanje je pokazalo da policija poseduje sve informacije o novosadskih homoseksualcima.
Zakonom upražnjavanje homoseksualnih sklonosti nije bilo kažnjivo u Vojvodini od 1978god , zvaničnih proganjanja u skladu sa tim nije bilo, što ne isključuje brojna, neformalna maltretiranja, diskirminaciju i progone. Uprkos tome, Novi Sad je ipak grad koji ima dugu tradiciju tolerancije prema različitostima, pa tako i prema LGBT populaciji. Ali ni onda, kao ni danas, ne može se reći da homofoije nije bilo. Homofobija nije bila toliko upečatljiva i vidljiva, ali ni LGBT populacija u to vreme nije bila toliko vidljiva. Roditelji su uglavnom ćutanjem sakrivali „grehe“ svoje dece. Skrivaju ih i danas, no gay populacija današnjice, u svetlu novog doba, sama sve više izlazi iz ormara i odbacuje teret krivice i stida, kojim su je decenijama sistematski opterećivali i sistem i društvo.
Mnogi svedoci minulog vremena govore kako je u odnosu na današnje vreme sve bilo daleko tolerantnije, . To se svakako može objasniti i drugačijim međuljudskim odnosima, koji su bili formirani u duhu jugoslovenskog mekog socijalizma i bratstva i jedinstva koje su homoseksualci umeli najbolje da neguju, kuju i pletu od intimnog života po parkovima, na kućnim zabavama, u javnim saunama, preko partijskih foruma do radnih akcija.
MK.
Irski pisac i „gay mučenik“ Oskar Vajld
Živimo u vremenu dramatičnih promena i tehničkih inovacija. Nikada ranije u istoriji za tako kratko vreme nije zabeležen tako galopirajući, naročito tehničko-tehnološki napredak. Današnjim generacijama život je nezamisliv bez mobilnog telefona, čiji modeli zastarevaju za pola godine, laptopa, interneta i drugih tehničkih dostignuća, koja su pre samo nekoliko decenija bila deo romana i filmova naučne fantastike. Za neke nove klince upoznavanje preko globalne internet mreže postalo je pravilo, pre nego izuzetak.
Novosadski radio 021 nedavno je sproveo istraživanje o tome kako se pripadnici gay populacije muvaju i upoznaju u vojvođanskom glavnom gradu. Iskustva koja su se čula u odgovorima bila su različita.
"Pa znaš kako, to sve prvo krene muvanjem na internetu, preko Fejsbuka. I onda se nastavi na mestima kao što je ovo. Novi Sad je prepun frendli mesta u kojima možeš da upoznaš ljude. Ja sam doživeo čak i da mi na strejt mestu muškarac pošalje piće, tako da nije nikakva frka. Štaviše, mislim da su u Novom Sadu gej muškarci mnogo opušteniji , nego strejt muškarci." – kaže dvadesetogodišnji David.
Dvadesetosmogodišnji Marko ukazuje na jedan drugi problem : "To je inače problem i gej i strejt ljudima. U Novom Sadu naročito. Svi se uglavnom gledaju i gledaju godinama i to je to. I onda kad se priđe, to je: "Izvini. žao mi je. Gledali smo se tri godine, ali to nije to". Idemo još tri godine neko drugo gledanje."
"Muvanje u gradu je totalan šit. Ne smeš biti ni lepa, ni lep, ni pametan, ni pametna, jer će te se ljudi uplašiti i u svakom slučaju, niko ti neće prići. U Novom Sadu, što se tiče gej tipova, muvanju se ne možeš nadati ukoliko si samosvestan, ako dobro izgledaš, ako znaš da sastaviš više od dve rečenice, jer se ostali tipovi u tom svetu pred takvim osobinama osećaju ugroženo i to je to." – reči su osamnaestogodišnjeg Borne.
Gay populacija uvek je imala svoje načine za upoznavanje i druženje. Svako vreme diktiralo je svoja pravila i načine ponašanja. U vreme kada nisu postojali ni gay kafići, ni klubovi , novosadska gay scena i homoseksualci družili su se po parkovima i u javnim toaletima. Kruzing, kako se naziva ova vrsta druženja , deo je gej tradicije svuda u svetu, pa i kod nas. Uprkos mnogim promenama, ova tradicija i dalje živi. U Novom Sadu još se prepričavaju doživljaji „Ajkule“, lika koji je zaslužan što je i danas ovaj „sport“ ostao u životu. '' Ajkula '' je dobio nadimak po specifičnom nosu, nalik ajkulinom, a o njegovim živopisnim doživljajima, nekom drugom prilikom.
Novosadska gay scena uvek imala je svoj specifičan žargon vezan za ovakva upoznavanja. Tako su parkovi nosili imena različitih fakulteta. Na primer , „Žurka na Poljoprivrednom fakultetu“ značila je dobru zabavu u Dunavskom parku. Park pored autobuske stanice bio je „Saobraćajni fakultet“, verovatno najprometnije gay mesto sa 24-ro časovnom „radnim vremenom“. Tu su se susretali ljudi različitih generacija iz različitih delova Vojvodine, ali i cele Jugoslavije,koje je put nanosio kroz Novi Sad. Autobuska stanica bila je nezaobilazno mesto, u njenom toaletu odmeravali su se muški ponosi i padao je sex na brzaka, s nogu. Pojava koje se mnogi iz nepoznatih razloga stide, ali koja je opstala i do danas. Tu su se sklapala i gay poznanstva, ali padala i prva gay neprijateljstva.
Leto je bilo najomiljenije godišnje doba gay populacije, jer je pružalo savršene prilike za sex pod vedrim nebom i upoznavanja pod žarkim suncem, koje raspaljuje i krv i maštu. Kamenjar je bio, a i danas je omiljeno gay sastajalište, gde ste mogli upoznati i na brzinu uživati u „grehu“. Nisu samo parkovi imali svoja žargonska imena. Karakterističnih pseudonima i nadimaka nisu bili pošteđeni ni gej likovi u međusobnoj komunikaciji. Imena su se dobijali po nekoj specifičnoj osobini, ili uglavnom seksualnoj navici. Na primer, starije generacija pamte Zuzu Alamaši, lika koji je u park dolazio posle klizanja, ili pak Anđelku Govedarević ,koja je uz pritupu facu imali i veliki ponos u svojim pantalonama. Neki su svoja umetnička, konspirativna imena dobijali po zanimanjima kojima su se bavili, poput Lotike, radnika u Lotou, itd. Tradicija davanja gay imena opstala je i do danas, ali sa mnogo zlobnijom konotacijom poput – Hodajući sifilis, Kurcožderka, Danče sponzorče, Dajkača, itd.
Homoseksualci tog vremena bili su svojevrsna avangarda sa svojim specifičnim načinom života i ukusom za modu i kulturna dešavanja. Oni su se sretali po pozorištima, baletskim i operskim predstavama, slušali klasiku i tako se izdvajali iz mase „strejtaša seljobera“. Bilo je to vreme dok Fahreta Jahić još uvek nije bila poznata kao Lepa Brena i dok je goste novosadskog hotela „Park“ zabavljala pevajući evergreen. Slušali su se šlageri, Klaus Nomi , Van der Graaf Generator, Peter Hammil , Genessise , Peter Gabriel , Fredy Mercuri , Yessovce ....Brain Storming, Jimmy Sommervila, Boy Georg , Georg Michael , M. Jacksona, Abba. Kućna okupljanja bila su retka, ali razuzdana. Žurke su bile luckaste i kičaste, često erotizovane i fetišizirane. U poređenju sa današnjim vremenom,to je zaista imalo jedan suštinski drugačiji kvalitet - Silikonske grudi i kratka pamet nisu bile „kulturni“ prestiž i obrazac ponašanja među gay populacijom. Današnje generacije na gay okupljanjima uglavnom sve svode na tračarenje i ogovaranja. Obično se ogovara ko je kako obučen, kako igra, ko je s kim bio, ko kakav krije, da li je aktivan ili pasivan itd. Deo odgovornosti za ovakvo duhovno siromaštvo je sigurno i na materijalnom siromaštvu, koje decenijama potresa celu populaciju, u tom smislu i domaća gay populacija deli sudbinu naroda kojem pripada.
Starije gay generacije pamte žurke i u Budimpešti i Segedinu, gde su gay Novosađani tradicionalno dočekivali Novu godinu. A omiljena zabava su bili, a i danas ostali, odlasci u javna kupatila i banje, gej raj za odmeravanje, upoznavanje i sex. Naravno, nije sve bilo bezbrižno. Među gay populacijom bilo je i policajaca, ali i policijskih doušnika. Bilo je tu i većih zverki i svi su oni doprineli da služba bezbednosti ima iscrpan dosije o svim homoseksualcima u Novom Sadu. Tako je 1987. godine ,posle jednog ubistva u glavnom gradu Vojvodine, napravljena do tada najveća racija ikad. Policija u roku od dve nedelje saslušala gotovo 2000 novosadskih homoseksualaca. Saslušanje je pokazalo da policija poseduje sve informacije o novosadskih homoseksualcima.
Zakonom upražnjavanje homoseksualnih sklonosti nije bilo kažnjivo u Vojvodini od 1978god , zvaničnih proganjanja u skladu sa tim nije bilo, što ne isključuje brojna, neformalna maltretiranja, diskirminaciju i progone. Uprkos tome, Novi Sad je ipak grad koji ima dugu tradiciju tolerancije prema različitostima, pa tako i prema LGBT populaciji. Ali ni onda, kao ni danas, ne može se reći da homofoije nije bilo. Homofobija nije bila toliko upečatljiva i vidljiva, ali ni LGBT populacija u to vreme nije bila toliko vidljiva. Roditelji su uglavnom ćutanjem sakrivali „grehe“ svoje dece. Skrivaju ih i danas, no gay populacija današnjice, u svetlu novog doba, sama sve više izlazi iz ormara i odbacuje teret krivice i stida, kojim su je decenijama sistematski opterećivali i sistem i društvo.
Mnogi svedoci minulog vremena govore kako je u odnosu na današnje vreme sve bilo daleko tolerantnije, . To se svakako može objasniti i drugačijim međuljudskim odnosima, koji su bili formirani u duhu jugoslovenskog mekog socijalizma i bratstva i jedinstva koje su homoseksualci umeli najbolje da neguju, kuju i pletu od intimnog života po parkovima, na kućnim zabavama, u javnim saunama, preko partijskih foruma do radnih akcija.
MK.
http://lgbtnovisadorganizacija.weebly.com/al-se-nekad-dobro.html
Нема коментара:
Постави коментар